Nije sramota voleti.
Upravo se malo jos informisem o onom projektu 100 dana srece i ulazim na facebook, kucam #100danasrece i izlaze mi svi koji su objavljivali post-ove za taj projekat i ne mogu da verujem da samo devojke/zene interesuje i da su se samo one ukljucile u taj projekat. Ljudi moji nije sramota ako ste osecajni, ako volite nekog, ako uzivate u necemu sto radite, a da nije sex, ako ste srecni i to podelite sa drugima. Mozete biti srecni i kad ste obuceni.
Nesto i o meni :)
Ne znam zasto mi uvek dodje da pisem samo kad sam tuzna... zelim da pisem i o srecnim trenutcima, ne bih da ljudi pomisle da samo kukam i to samo za jednim deckom. Nisam takva... ne zelim da stvorim pogrsnu sliku o sebi. Drago mi je sto ovde ne moram da kacim svoje slike i ljudi da me ocenjuju po lepoti, nego samo po onome sto napisem. Ne bih sada da mislite da sam ruzna. Ja za sebe smatram da sam prosecna devojka. Nisam ni lepotica neka, a nisam ni ruzna, dobijam dosta komplimenata za svoju lepotu. Obozavam da se slikam i drugarice mi cesto iz zezanja kazu da sam Narcis, ne smeta mi to :) jako sam skromna osoba.. To ponekad smatram i kao vrlinu i kao manu. Uvek sam nasmejana i ne, nije onaj 'nabaceni' osmeh, vec kad se smejem, smejem se iskreno i zato sto sam srecna. Nije me tesko nasmejati i jako uzivam kad sam u nekom drustvu, da kazem, punog humora.Tvrdoglava sam jako, al ima par osoba kojima popustam uvek. Lako se uklapam bilo gde i sa svakim mogu da pricam ili da radim bilo sta.
Ovaj blog sam pocela da pisem kako bih pisala o trenutcima sa Njim... sa deckom koga znam od 2010. godine i koji mi je stalno u mislima. Nikad nisam gledala koliko je neko lep ili zgodan. Naravno ima trenutaka kad neki lep i zgodan prodje pored mene a ja se onako zabezeknem :O al uvek mi je bilo bitnije kakve osobine ima neko sa kojim cu se ljubiti, drzati za ruku, pricati nocu telefonom, setati... On je bio godinu dana mladji i ne tako lep, uopste nije, da kazem, 'moj tip' decka, al je ostao jedini koga sam volela i koga, mogu sa sigurnoscu reci, jos uvek volim. Posle 2 godine, koliko vec nismo zajedno, spremna sam i zelim, vise od svega na svetu, da ponovo budemo zajedno. Ali... kao i uvek ima to ali... cini mi se da on ima te neke 'kombinacije' koje nije bas spreman da ostavi. Vise ne znam nista o njemu. Promenio se skroz. Mada smo se mi i vidjali i culi a sve ove 2 godine koliko nismo u vezi.
Pre nekih nedelju dana kad smo se videli poljubili smo se.. i dok smo se ljubili meni je samo u glavi bilo da ne zelim da ovo bude povremeno, zelim da uvek bude moj... da me uvek ljubi, grli, dodiruje, da uzivam u njemu, da setamo zajedno, da se dopisujemo, ali samo ja... ne jos 2,3,4 devojke pored mene. I sve je bilo super par dana, a onda sam mu ja rekla da hocu da budemo zajedno, a on naravno to nije ocekivao.. kad sam dosla kuci i dok smo se dopisivali rekao mi je da mu je to tako nerealno. Ponovo zajedno ON I JA. Znam da ne moze jos da mi veruje kao pre, al pravo da vam kazem, sad posle par dana vidim da nema zelju jos da se trudi. Vidim da ne zeli da bude samo sa mnom, mada, iskreno ja sam spremna. Spremna sam da se ne cujem, ne vidim ni sa jednim drugim deckom, muskarcem dok sam s njim. Spremna sam da budem samo njegova, kao sto sam bila i pre. Spremna sam da mu verujem i ako znam da ima drugih devojaka pored mene. Spremna sam sad... ali da li cu biti kasnije, za par dana, nedelja, uhhhh, meseci, a godina mi je tesko da izgovorim... da li cu i onda biti spremna da uradim isto sto i sad... ne znam...
Opet se ljubimo i opet sve po starom.
Evo ima 3 dana kako se cujemo... videli smo se pre 2 dana i videli smo se veceras... veceras je bilo kao i pre dva dana, savrseno! Samo sto on uvek zeli 'vise', a ja to ne mogu da mu pruzim. Trudim se na sve nacine da ne dodje do tog 'vise'. Ima previse razloga... ne ide sve tako lako: ponese osecaj, uzivanje i gotovo. Bezbroj puta mi je rekao da me zeli. Naravno prija mi, veoma, kad mi prica takve stvari, al ja ga ne poznajem. Preko poruke, sve je okej, onda se vimo, a on...ja ga pitam nesto, on odmahuje glavom, ja mu kazem nesto, on sleze ramenima... sta god da uradim on ili odmahuje glavom ili sleze ramenima. Nista nece da mi prica... A onda, hoce da mu dopustim sve.. Ne mogu, jednostavno previse je. On kaze da razume sve, ali cula sam mu po glasu da nije razumeo. Otisla sam ljuta veceras, previse ljuta. Ne kazem, i ja sam imala preveliku zelju da osetim to jos uvek 'nepoznato' sto postoji u meni, al ne verujem mu. Ja imam problem, on ima problem... jednostavno to je to. Pre nego sto sam otisla, pitala sam ga zasto mi ne mozemo da budemo najbolji drugovi, on je rekao da mozemo, samo da ja ne radim to sto radim, poljubila sam ga u obraz, a on me je pogledao i rekao tako moze... al opet on je nastavio da tera njegovu pricu.. Oh kako bih samo volela da me razume.
Cudno... Tmurno vreme, tmurna i ja.
Sad sam se probudila. Ne mogu glasa da pustim, moji u kuci me pitaju nesto, ja im samo klimam glavom. Bojim se da ako progovorim, odace me moj promukli glas, da sam sinoc plakala. Iskreno ne secam se kad sam poslednji put tako plakala. Al skupi se to... evo i sad mi vec krecu suze kad se setim koliko me je sinoc sve bolelo. Cvrsto sam odlucila da se vise ne uzdrzavam. Kad budem htela da Mu se javim, javicu se, kad budem htela nesto da mu kazem reci cu mu, iako znam da je opet s njom. Eto bas sam sinoc to uradila, a bila sam mirna. O Boze, da li ce ikad saznati sta osecam nekad kad mu se javim, koji su mi preovladjujuci osecaju. Da li ce ikad znati koliko placem i koliko mi drhte ruke dok mu pisem poruke. Pa iskrena da budem, ne bih volela da zna. Neka misli da mi ne znaci nista. Zao mi je sto nemogu da Mu posvetim punu paznju. Znam da bi moglo da bude kao pre, cak i bolje, al imam previse problema sa kojima ne zelim da on ima ikakve veze.
Trgni se ludo vec jednom.
Ohh... nemam snage ni za sta. Sve mi je bezveze. Sve me mrzi. Smejem se iz navike. Ne skidam osmeh s lica, zasmejavam ljude oko sebe, a ja prazna. Nema me ni pola. Svu snagu upotrebljavam za ta 'osmeh', jer me svi znaju kao nasmejanu osobu, kojoj je ceo zivot smeh. Necu da me ljudi ispituju sta mi je. Ne zelim da me iko sazaljeva, a i svako ima svojih problema, ko bi jos slusao moje?! Moja porodica je u teskoj finansijskoj situaciji, samo molim Boga da izadjemo iz ove krize, jer me je i ona iscrpila. Sve se u kuci vrti oko para. Svaka druga rec su pare. Ne slusa mi se vise to. Kad sam u kuci ili pevam nesto ili radim nesto sa upaljenom muzikom, samo da bi mi skrenulo smisli sa svega. Skolu sam zapustila, a ostalo je jos samo mesec i po dana do kraja. Imam toliko toga da uradim, a mozak mi radi 24 sata dnevno. Svi su u mom okruzenju opsednuti parama da sam pocela da ih sanjam. A ja tako kad ne mogu vise samo se uvijem u pokrivac i zaplacem. Znam da nista necu dobiti od plakanja, ali budem mirnija posle. Imam 17 godina. U maju punim 18 i necu slaviti rodjendan, ne zalim zog toga, ima jos onih koji ga nece slaviti. Svima govorim neke bezvezne razloge da me ne bi sazaljevali. Ne stidim se nase situacije samo, poslednje sto bih zelela je da me neko zbog manje novca gleda sa visine. Za mojih 17, sad jos malo 18 godina puno toga sam videla u zivotu, mnogo vise od mojih vrsnjaka, ali opet ne dam da se to vidi na meni. Jedino sto me ubija od svega toga je to sto se sve to skrivanje osecanja odrazava na moje zdravlje. Stalno sam bolesna, ne mogu da sastavim nedelju dana da sam zdrava, imam neku cistu na sinusima izgleda, stalno pijem neke lekove, imam jako veliki problem sa zubima koji kosta 1000€ i neophodno je da uradim nesto po pitanju toga, povredila sam prst na ruci, sad se bakcem 3 meseca sa gipsovima i sipkama, a u poslednje vreme sam primetila da slabije cujem, a necu mojima da stajem na muku. Znam, svi kazu njihova je obaveza da mi obezbede zdrav zivot, al ne mogu vise od ovoga da se trude znam. Zelela sam da radim nesto, al ne mogu nigde da radim sto mi je uskladjeno sa skolom, cekam letnji raspust da pocnem nesto. Jedino sto znam je da cu za sve morati da se potrudim sama. Proci ce i ovo kao sto sve prodje.
Zbrka.
Pomirila sam se sa tim da puno trazim kad kazem da hocu, po meni, normalnu vezu, jer sam svesna toga da je tesko naci tu osobu. Pokusavala sam, ne ide. Mnogi ce sad misliti: vidi ovu glupacu, ceka princa na belom konju. Ne, ne cekam princa, ali cekam nekog ko mi nece posle mesec i po dana veze reci: slusaj, da se razumemo, daleko od toga da sam ja zaljubljen u tebe, a onda kao da ima 12 godina, a ne 22 proziva me po statusima na facebook-u. Moj je problem sto sam veoma zaljubljive prirode. Prokleto u meni je to sto, cim mi neko posveti malo paznje ja poletim, jer mislim da se i taj neko drugi tako oseca. A stvarno mi uvek treba malo da budem srecna. Skromna sam. Nervira me sto uvek moram da glumim nesto da bih zavela nekog. Kad se muvam sa nekim preko poruke, obavezno mi drugarica smislja poruke. Dosta mi je vise toga. Necu da se pretvaram neko drugi kad nisam. Od sad, samo ono sto sam ja, pa da vidim dgokle cu da doguram.
Razmisljati naglas.
Izasla sam da trcim malo. Dodje mi tako po nekad. Stavim slusalice u usi i u zavisnosti od raspolozenja, zavisi zanr muzike. Istrcala sam 2 velika kruga, sad setam. Imam 3, da kazem najbolje, drugarice, a ipak sam sama izasla, cudno mi je to. Uvek mi je bila dobra zamisao da izadjes i sam onako prosetas, neobavezno, da procistis misli, slusas kako prolaze auzomobili, uhvatis po koju rec iz necijeg razgovora koja ti odvuce misli na neku desetu stranu. A sad evo kad setam malo sama, shvatam da i nije bas sve tako jednostavno, bar meni. Puno razmisljanja, cak previse. Neizbezno je, On je izgleda opet sa njom, a ja ne prestajem da razmisljam o tome. Izjeda me. Moram sve pisati. Lakse mi je. Izgovor mi je to da ce mi ovo pomoci da ga se konacno oslobodim. Posle onog dana kad smo se poliubili ponovo, posle duzeg vremena, malo je falilo da mu se opet prepustim, al ne bih mogla da podnesem sav dusevni bol koji bi to prepustanje izazvalo. On bi se njoj naravno vratio i sve bi opet islo u krug. Ne, ne mogu ti opet. Uhh, stvarno bih volela da mogu da uhvatim svoje misli i ona jednu po jednu da napisem i duboko se zamislim.
Ukus opasnosti, trenutak slabosti.
Sta je to u tebi sto me vuce i privlaci toliko?! Zasto ne mogu da ti odolim?! Svaki njegov pogled, dodir, zagrljaj, misao, rec..sve, sve njegovo zelim samo za sebe, samo moje da bude! Zasto je svet pun propalih ljubavi i patnje? Sve se sad gleda kroz sex i kroz novac! Ljudi su okrutni. Previse. U danasnjem svetu tesko je naci osobu koja je spremna da te voli, a da pritom ne trazi da se promenis na neki nacin koji ta osoba zeli. Mnogo ljubavi si samo "ljubavi" iz kotisti i glume srecu. Ne zelim da budem takva. Zelim nekog kog cu iskreno da volim i ko ce mene iskreno da voli, a da ta ljubav ne bude iz koristi. Zar je to stvarno puno sto mogu da pozelim? Osecam se prazno, bezosecajno.. ne zelim tako da se osecam. Priznajem, povredila sam ga, i to puno, al 2 godine placam za to. Boze kad ponovim 2 godine, to nije malo vremena. Osoba sam koja je uvek nasmejana, svi me znaju kao ludu "opicenu" osobu koja ne skida osmeh s lica, a iznutra, sta sam ja?! Velika praznina. Imam strpljenja i cekam svoj momenat, ali ponekad se duboko zapitam: da li ce doci taj momenat uopste? Jos malo strpljenja imam, nadam se da sudbina nesto dobro sprema za mene.
