Cudno... Tmurno vreme, tmurna i ja.
Sad sam se probudila. Ne mogu glasa da pustim, moji u kuci me pitaju nesto, ja im samo klimam glavom. Bojim se da ako progovorim, odace me moj promukli glas, da sam sinoc plakala. Iskreno ne secam se kad sam poslednji put tako plakala. Al skupi se to... evo i sad mi vec krecu suze kad se setim koliko me je sinoc sve bolelo. Cvrsto sam odlucila da se vise ne uzdrzavam. Kad budem htela da Mu se javim, javicu se, kad budem htela nesto da mu kazem reci cu mu, iako znam da je opet s njom. Eto bas sam sinoc to uradila, a bila sam mirna. O Boze, da li ce ikad saznati sta osecam nekad kad mu se javim, koji su mi preovladjujuci osecaju. Da li ce ikad znati koliko placem i koliko mi drhte ruke dok mu pisem poruke. Pa iskrena da budem, ne bih volela da zna. Neka misli da mi ne znaci nista. Zao mi je sto nemogu da Mu posvetim punu paznju. Znam da bi moglo da bude kao pre, cak i bolje, al imam previse problema sa kojima ne zelim da on ima ikakve veze.
Trgni se ludo vec jednom.
Ohh... nemam snage ni za sta. Sve mi je bezveze. Sve me mrzi. Smejem se iz navike. Ne skidam osmeh s lica, zasmejavam ljude oko sebe, a ja prazna. Nema me ni pola. Svu snagu upotrebljavam za ta 'osmeh', jer me svi znaju kao nasmejanu osobu, kojoj je ceo zivot smeh. Necu da me ljudi ispituju sta mi je. Ne zelim da me iko sazaljeva, a i svako ima svojih problema, ko bi jos slusao moje?! Moja porodica je u teskoj finansijskoj situaciji, samo molim Boga da izadjemo iz ove krize, jer me je i ona iscrpila. Sve se u kuci vrti oko para. Svaka druga rec su pare. Ne slusa mi se vise to. Kad sam u kuci ili pevam nesto ili radim nesto sa upaljenom muzikom, samo da bi mi skrenulo smisli sa svega. Skolu sam zapustila, a ostalo je jos samo mesec i po dana do kraja. Imam toliko toga da uradim, a mozak mi radi 24 sata dnevno. Svi su u mom okruzenju opsednuti parama da sam pocela da ih sanjam. A ja tako kad ne mogu vise samo se uvijem u pokrivac i zaplacem. Znam da nista necu dobiti od plakanja, ali budem mirnija posle. Imam 17 godina. U maju punim 18 i necu slaviti rodjendan, ne zalim zog toga, ima jos onih koji ga nece slaviti. Svima govorim neke bezvezne razloge da me ne bi sazaljevali. Ne stidim se nase situacije samo, poslednje sto bih zelela je da me neko zbog manje novca gleda sa visine. Za mojih 17, sad jos malo 18 godina puno toga sam videla u zivotu, mnogo vise od mojih vrsnjaka, ali opet ne dam da se to vidi na meni. Jedino sto me ubija od svega toga je to sto se sve to skrivanje osecanja odrazava na moje zdravlje. Stalno sam bolesna, ne mogu da sastavim nedelju dana da sam zdrava, imam neku cistu na sinusima izgleda, stalno pijem neke lekove, imam jako veliki problem sa zubima koji kosta 1000€ i neophodno je da uradim nesto po pitanju toga, povredila sam prst na ruci, sad se bakcem 3 meseca sa gipsovima i sipkama, a u poslednje vreme sam primetila da slabije cujem, a necu mojima da stajem na muku. Znam, svi kazu njihova je obaveza da mi obezbede zdrav zivot, al ne mogu vise od ovoga da se trude znam. Zelela sam da radim nesto, al ne mogu nigde da radim sto mi je uskladjeno sa skolom, cekam letnji raspust da pocnem nesto. Jedino sto znam je da cu za sve morati da se potrudim sama. Proci ce i ovo kao sto sve prodje.
