Nije sramota voleti.
Upravo se malo jos informisem o onom projektu 100 dana srece i ulazim na facebook, kucam #100danasrece i izlaze mi svi koji su objavljivali post-ove za taj projekat i ne mogu da verujem da samo devojke/zene interesuje i da su se samo one ukljucile u taj projekat. Ljudi moji nije sramota ako ste osecajni, ako volite nekog, ako uzivate u necemu sto radite, a da nije sex, ako ste srecni i to podelite sa drugima. Mozete biti srecni i kad ste obuceni.
Nesto i o meni :)
Ne znam zasto mi uvek dodje da pisem samo kad sam tuzna... zelim da pisem i o srecnim trenutcima, ne bih da ljudi pomisle da samo kukam i to samo za jednim deckom. Nisam takva... ne zelim da stvorim pogrsnu sliku o sebi. Drago mi je sto ovde ne moram da kacim svoje slike i ljudi da me ocenjuju po lepoti, nego samo po onome sto napisem. Ne bih sada da mislite da sam ruzna. Ja za sebe smatram da sam prosecna devojka. Nisam ni lepotica neka, a nisam ni ruzna, dobijam dosta komplimenata za svoju lepotu. Obozavam da se slikam i drugarice mi cesto iz zezanja kazu da sam Narcis, ne smeta mi to :) jako sam skromna osoba.. To ponekad smatram i kao vrlinu i kao manu. Uvek sam nasmejana i ne, nije onaj 'nabaceni' osmeh, vec kad se smejem, smejem se iskreno i zato sto sam srecna. Nije me tesko nasmejati i jako uzivam kad sam u nekom drustvu, da kazem, punog humora.Tvrdoglava sam jako, al ima par osoba kojima popustam uvek. Lako se uklapam bilo gde i sa svakim mogu da pricam ili da radim bilo sta.
Ovaj blog sam pocela da pisem kako bih pisala o trenutcima sa Njim... sa deckom koga znam od 2010. godine i koji mi je stalno u mislima. Nikad nisam gledala koliko je neko lep ili zgodan. Naravno ima trenutaka kad neki lep i zgodan prodje pored mene a ja se onako zabezeknem :O al uvek mi je bilo bitnije kakve osobine ima neko sa kojim cu se ljubiti, drzati za ruku, pricati nocu telefonom, setati... On je bio godinu dana mladji i ne tako lep, uopste nije, da kazem, 'moj tip' decka, al je ostao jedini koga sam volela i koga, mogu sa sigurnoscu reci, jos uvek volim. Posle 2 godine, koliko vec nismo zajedno, spremna sam i zelim, vise od svega na svetu, da ponovo budemo zajedno. Ali... kao i uvek ima to ali... cini mi se da on ima te neke 'kombinacije' koje nije bas spreman da ostavi. Vise ne znam nista o njemu. Promenio se skroz. Mada smo se mi i vidjali i culi a sve ove 2 godine koliko nismo u vezi.
Pre nekih nedelju dana kad smo se videli poljubili smo se.. i dok smo se ljubili meni je samo u glavi bilo da ne zelim da ovo bude povremeno, zelim da uvek bude moj... da me uvek ljubi, grli, dodiruje, da uzivam u njemu, da setamo zajedno, da se dopisujemo, ali samo ja... ne jos 2,3,4 devojke pored mene. I sve je bilo super par dana, a onda sam mu ja rekla da hocu da budemo zajedno, a on naravno to nije ocekivao.. kad sam dosla kuci i dok smo se dopisivali rekao mi je da mu je to tako nerealno. Ponovo zajedno ON I JA. Znam da ne moze jos da mi veruje kao pre, al pravo da vam kazem, sad posle par dana vidim da nema zelju jos da se trudi. Vidim da ne zeli da bude samo sa mnom, mada, iskreno ja sam spremna. Spremna sam da se ne cujem, ne vidim ni sa jednim drugim deckom, muskarcem dok sam s njim. Spremna sam da budem samo njegova, kao sto sam bila i pre. Spremna sam da mu verujem i ako znam da ima drugih devojaka pored mene. Spremna sam sad... ali da li cu biti kasnije, za par dana, nedelja, uhhhh, meseci, a godina mi je tesko da izgovorim... da li cu i onda biti spremna da uradim isto sto i sad... ne znam...
