Sreda, April 09, 2014
Cudno... Tmurno vreme, tmurna i ja.
Sad sam se probudila. Ne mogu glasa da pustim, moji u kuci me pitaju nesto, ja im samo klimam glavom. Bojim se da ako progovorim, odace me moj promukli glas, da sam sinoc plakala. Iskreno ne secam se kad sam poslednji put tako plakala. Al skupi se to... evo i sad mi vec krecu suze kad se setim koliko me je sinoc sve bolelo. Cvrsto sam odlucila da se vise ne uzdrzavam. Kad budem htela da Mu se javim, javicu se, kad budem htela nesto da mu kazem reci cu mu, iako znam da je opet s njom. Eto bas sam sinoc to uradila, a bila sam mirna. O Boze, da li ce ikad saznati sta osecam nekad kad mu se javim, koji su mi preovladjujuci osecaju. Da li ce ikad znati koliko placem i koliko mi drhte ruke dok mu pisem poruke. Pa iskrena da budem, ne bih volela da zna. Neka misli da mi ne znaci nista. Zao mi je sto nemogu da Mu posvetim punu paznju. Znam da bi moglo da bude kao pre, cak i bolje, al imam previse problema sa kojima ne zelim da on ima ikakve veze.
