Hvala sudbini!
Nakon nekih nepunih godinu dana nase veze, ja sam bila sa jednim drugim deckom, a on sa mojom bivsom najboljom drugaricom, koja mu se svidjala pre nego sto smo mi bili zajedno .. pa smo opet mi bili u vezi i svaki put kad bi se mi posvadjali ili nesto, on bi otisao njoj, samo ne znam da li cu ikad saznati da li je to iz inata ili zato sto je voleo, ali znam da me je dosta povredjivalo to sa njom.
Stalno mi je govorio kako me voli, priznajem i ja sam njemu.. koliko smo samo puta izasli, videli se, poljubili se i onda nista, opet bol. Sve dok se ne vidimo i sve u krug... Samo se nadam da je nije ni jednom prevario sa mnom, nisam zelela da bude povredjena na taj nacin. Cak, dok je bio s njom nisam zelela ni da se cujemo a kamoli vidimo. Pokusavali smo puno puta da budemo drugari, ali nismo mogli. Uvek me seti na nesto sto je bilo pre, na neke divne uspomene, i slomim se i tad sam slabija nego ikad, ma koliko pokusavala da glumim da sam jaka, nisam uspevala.
Znala sam mu svaku slabu tacku! Uvek sam mogla da ga ubedim u sta god sam htela. I kad sam bila sa drugima, na njega sam mislila. 3 godine nisam mogla iz glave da ga izbacim, a sve price koje sam cula o njemu, kad se nismo culi i vidjali, bolele su me i to previse.
Neka kazu svi da sam zla sto kazem da mi je drago sto sam mu prva devojka. On je uvek govorio da je to sudbina i da je neka druga trebala da mu bude prva devojka, bila bi.
Secanje je sve sto nam ostaje.
Njega nije bilo tesko zavoleti. Bio je mio i drag. Nije bio preterano lep, ali meni je bio najsavrseniji na svetu! Nakon samo par nedelja sam mu rekla da ga volim, kao i on meni. Tada mi nije bilo tesko da kazem nekom da ga volim, a sad mi je to najteze sto mogu da kazem nekom decku. Ali to "tada" je bilo u 8. razredu osnovne skole, a sad je nesto sasvim drugacije.
Koliko bih samo zelela da mogu da napisem sve sto mi je sada u glavi, da opisem tacno onako kako osecam, ali ljubav i mrznja u isto vreme se ne mogu opisati u isto vreme. Mozda neko i razume kako se osecam, ali iskreno nikom ne zelim da se oseca kao sto se ja osecam posle njega. Nema me ni pola. Bila sam sa drugim momcima, pokusavala sve, al nije to to. Njega u drugima nema, on je jedan jedini za mene.
Pokusavam jos da napisem sve kako nam je bilo. Sve one lepe trenutke koje vredi sacuvati, koji se pamte. Ali... uvek ima to ali... ima tih trenutaka koji su sve pokvarili i, ne znam kako drugi, al znam kako ja, ne mogu da se prisetim lepih trenutaka a da se i oni ruzni ne umesaju i ne pokvare sve.
Isvaki put kad hocu da napisem nesto lepo, iznerviram se zbog svega loseg sto se desilo, ali doci ce mi tako nekad kad cu moci, na miru, da napisem sve kako nam je bilo lepo... sve nase setnje, poljupci na ulici, trcanje, cak moram reci da me je i "zaprosio" nekom malom grancicom, davnoo je to bilo, ali jos uvek je cuvam... svaku njegovu sitnicu, i onaj najmanji papiric od zvake cuvam, jer ja zivim od toga, da nekad kad naidjem na kutiju u kojoj mi sve to stoji, sednem i vadim jedno po jedno kao je najdragocenije blago na svetu, mada meni te sitnice i jesu moje najvece blago. Tako dok vadim jednu po jednu stvarcicu, prisecam se svakog mesta, svake situacije kad mi je davao tu stvarcicu, i tad sam, moram da prznam srecna kao da sam opet tamo... na tom istom mestu sa njim...
